nisam znala koliko sam interesantna

Ajde kao pišem.dugo ne pišem.ništa ne stižem da smislim na papiru, samo nešto usmeno, u glavi, mada nekada zakuckam i onda to postane wordov doc. Nego, ništa ne pišem, onako ljudski, kao neka barijera ispred mene, neka blokada, pa nešto mi ne da, čudno je to, što mi sad ne da  a nekad mi dalo, i išlo, i onda me muči što je tako. Pa majke mi, sednem i gledam ekran i ništa. I legnem na krevet i kažem sebi pa ima ideja, i ćutim i shvatim pa stvarno ima ideja. Onda se začuje mušica, pa mi ona smeta, pa onda nekad zazvoni telefon, šta ti ja znam. Onda slušam te zvukove, i izađem iz sebe, to je dobra tehnika, slušam zvukove spolja, i onda tišinu iza njih.više na sebe ne mislim. Dalje se dešava, da odem negde, dalje se dešava da sam se navikla da ne pišem. A ta mi navika smeta.

Kažu da se za 21 dan stvori navika. Za 21 dan valjda nešto i može da nikne. Na primer da ja sada krenem da mislim o jednoj temi, pa za 21 dan bih nešto i smislila. To nije loše, tri nedelje tamo, za ovo, tri nedelje tamo, za ono. Pa bolje nego ovako, je l’. Nego ima nešto što je rekao Mikelanđelo. Kaže, ček da otvorim knjigu, e jebi ga sad, evo, kaže ”velika opasnost za sve nas nije to što smo cilj postavili suviše visoko, pa promašujemom nego to što je suviše nisko, a mi ga postižemo.” Jebi ga, mene izlude ovakve misli. Posebno kada ih ne kapiram. Ili me izludi što nemam cilj, a posle kažem sebi pa super je to, mislim, imam neki zadatak a nemam cilj, to je dobro. Učim, pečem zanat, volela bih da molerišem više. Pa da slikam neke pasuse. Jebi ga, treba sa sobom pričati stalno. Ne znam, meni nekako bude lakše kada sebe čujem. Kako si, pa dobro. Kaže mi skoro neko a kako to ja pričam sa sobom. Pa rek’o, ja uzmem ogledalo i zamislim da sam na terapiji, i onda pričam kako sam, pitam sebe kako si, šta ti je prva asocijacija na reč briga, je l’ ima neka teškoća, kako se ti čoveče sada osećaš i tako to. I onda slušam sebe. Nekad se živo iznenadim šta kažem, a nekad zbog toga šta ja to sebe pitam. Majke mi, ja da sam ćutala sa sobom ja neke stvari nikad ne bih saznala. Nisam rekla da sam nešto u prethodnom periodu bila k’o vatirana, k’o da sebe i čujem ali me i briga, a onda me bude briga ali me i frka. I onda ja ne umem to da saberem. I ja reko, ‘aj’. Krenem dobar dan, dobar dan i ja reko au na kraju. Pa da mi je neko rekao, ne znam da li bi toliko pogodio. Majke mi, izgleda umem da postavim pitanje. Samo što, šta ćeš, ne ume čovek sebe da pita stalno, nekada neće, pa kome je još na svetu samo jedna stvar ineteresantna? Dobro, šta ja znam, strasti su drugo, ali ja ne mogu da pričam ni sa kim svakog dana a da mi ne bude malo muka, kako da kažem, pa i sladoled samo da jedem 15 dana, pa smučio bi mi se. Eto,šta znam, to sa voćem, plazmom i jogurtom još nije, a ima, ihaj, bar 3 meseca kako to jedem za doručak. Nego, znači, nešto može a nešto ne može. Ne seti se čovek da porazgovara kad treba već se gura u neki lavirint ili ćuti ili očekuje, ili ko zna, ne znam sve te kombinacije. Uglavnom, odahnula sam posle toga, pa i sledeće jutro popričam tako sa sobom, iju!, i tu se dosta iznenadim, nisam znala da mi nešto baš toliko smeta. Posle ja rek’o,’ aj’ proverim da li je baš tako, kad ono 100%. Mislim sve se može ako nećeš da se lažeš. Radi nekog komfora trenutnog. To kao da te neko pita pa je l’ ti dosadno ovo što pričam. A ti oćeš da crkneš od muke al’ kažeš zbog tuđeg komfora ”pa nije, šta ti je”. E, tako čovek i sebe počne da laže, pa se ubeđuje, pa onda se javi strah, a šta ako se sazna šta ja zapravo mislim. More, mislim se, jedan život imam, i baš hoću sa sobom isto da se narazgovaram, da vidim šta ja to mislim o ovome i onome, nekad mi je super kad sebe poslušam. Pa ne može uvek da se sluša drugi čovek, pa je l’ nije tako, mnogo mi nešto milo što sam se postavila na prvo mesto u svoj sistem. Evo, nešto se baš baškarim na prvom mestu, evo ću da se i propišem. Sad ću da sačekam 21 dan, da se malo naviknem i raspištoljim.  

 

 

 ???????????????????????????????

 

 

Advertisements

3 responses to “nisam znala koliko sam interesantna

  1. Sjajan post! Podseca me na “Kisu i hartiju”. Ili samo na kisu. Ili na neke od onih haoticnih slika iz srednje faze Maksa Ernsta. Ili na dugine boje koje se vide od ulja na barici. Vanja, volimo te :o))

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s