O poziranju

U pošti radi jedan mršav momak. Do njega sedi polu-devojka, polu-žena u beloj košulji. Mladić skoro da nema kosu, ona ”Polu” ima kosu do pola tamnu, od pola svetlu, na vrhu skupljenu u repić, sa šiškama na čelu. Draga Katica je odlučila da pošalje knjige na istok. Imate li pismo dovoljno veliko za slanje knjiga? Ona ”Polu”, što je do tada emitovala organizovanost, se uplašila, čak je rekla da broji marke, a zapravo ih nije ni brojala, pogledom je letimično prelazila preko njih. Draga Katica je zurila u repić. Brojim! Viknula je na nju šalterska službenica gradske pošte i histeričnim pokretom ruke pokazala na sredinu šaltera gde se nalazio prazan stalak za papire i hemijska olovka. Draga Katica se dosetila da je sigurno u pitanju nevidljivo saopštenje na kom piše ”pauza” ili ono pažljivo sročeno i divno odštampano ”stanite u jedinstveni red i pređite na drugi šalter”. Draga Katica se osmehnula polu-ćelavom mladiću rekavši: želim nešto da vas pitam. Mladić se sledio. Lice mu se zateglo, slepoočnica mu je pulsirala, to se dobro videlo, draga Katica nije mogla videti i levu slepoočnicu, ali je intuitivno usporila glas: želim da pošaljem knjige avionski, treba mi pismo za njih, ili kutija, da ih stavim. Imate li ovako veliko pismo? Pokazala je rukama dimenzije. Mladiću se izgleda sušilo grlo. Pokazao je na neko maleno pismo. Ne, rekla sam vam, za veće knjige. Mladić bez kose, polu-ćelav je rekao da ima i većih pisama, i pri svakom sledećem pitanju drage Katice kao da je umirao, kao da se pitao kad će se drama završiti. Draga Katica je pogledala oko sebe i zapitala se šta nije u redu sa njima? Da, šta nije u redu sa njima? Možda ne odgovaraju jasno jer nisu navikli da budu pitani. Jer žive u zemlji u kojoj se mali čovek jako malo pita, ako se uopšte za nešto pita, ili da, ima ona krasna rečenica ”nismo u poziciji da pregovaramo, zato…”, ne, ima onaj divan izraz koji se proturi umesto zaključka a jednostavan je, sasvim je lak, probaj: npr. ”mi mislimo da se treba suprotstavljati divljem kapitalizmu, tako da…” Tako da, možda su jednostavno glupi. I to nekada treba uzeti u obzir. Pomiriti se sa tim. Zašto ovih dvoje ljudi na prelazu mladosti u srednje doba ne žele da razgovaraju? Katica ih je još jednom pogledala. Odlučila je da knjige pošalje dhl službom. Ima još jedan slučaj. Jedan čovek dugo nije želeo da priča o sebi, a ljudi su voleli njegove uspehe, briljantne osmehe. Pričao je o brojnim pojavama sa uzdignutom obrvom, desnom, pomalo raščupanom na samom luku, ili o nekim situacijama, ali o sebi on nije govorio, nikada, ni jednu jedinu reč. Jednoga jutra se probudio sa neodoljivom potrebom da se ispriča, da nekome kaže nešto o sebi. Kroz prozor terase je video okačen veš, nije mogao ostati u mestu, izašao je i koga je sreo tog dana, a bio mu je blizak, govorio mu je šta radi, brzo je pričao, sreo je neke ljudi sa kojima se često sretao, u samom predvečerju na balkonu je ćutao sam. Jasno, dugo se nije vetrio, nije dao da iko napravi promaju, sav je u memli, sam. Eno ga, skida veš sa konopca i konopac odvezuje.
Međutim, ne pokažu se sve nijanse u jednoj kretnji, ne kažu se ni sve tišine nepričanjem. Ima ćutnji u kojima se puno priča, a opet se ne prave veliki pokreti. Na primer, u jednom mračnom danu se desilo da je smeli mladić sa prelaza mladosti u srednje doba pozvao devojku sa prelaza na kafu. Rekao je da voli sunce, još od pojave boga Ra, zatim je pričao o poslovanju firme, potom o lošim odnosima kojima je bio svedok, tj. o prošlim ljubavima, kojima, čini se, nije ništa oprostio. Devojka mu je otela mikrofon i držala ga čvrsto sve vreme do kuće. Da, ima i ćutnji onih logoreičnih. Na primer, ona nije htela (a ona ima dobru karijeru) da govori o svom suprugu. Kako je?- dobro je. I da je niko ništa ne bi pitao, ona je pričala o svemu što joj se desilo tog dana, o vlasnicima kompanije, subotama kraj bazena, ali čekaj, daj mi reci šta… ne, šef je pravio žurku, trebalo je da ode na roštilj, naglas je čitala imena mogućih dadilja i slobodnih žena kojima bi mogla da da decu da  ih pričuvaju. Ali, čekaj, tvoj muž dolazi… kad on stiže? Ah, našla sam broj jedne super žene, znaš, ona je uvek slobodna.
O nekim stvarima se ćuti, usporava dah. Ne može se reći tek tako- mrzim svoj posao, ne može se reći- ne volim što moram da sedim tu i gledam neke vas kako šetate obavijene smehom, ne može se reći da čovek ne ume nikoga da voli, da je drugi čovek kulturološki nedotupavan, ili da je muž slab ili nezainteresovan. Ne, sve se to prećuti, ili se pokuša nadglasati postavljeno pitanje i vreme u njemu. Onda kod pitanog glasovi postaju sinhroni, dok hor u glavi ne počne da peva kao jedan a taj jedan glasno vrišti da je sve dobro. Ima i onaj slučaj, ono kada se u tišini pričaju iste priče. U gomili. Gomila pljeska a svaki put se priča ista priča. Jedna mala gospođica se pobunila: to ste već ispričali, zašto se svi smejete, pa ovo je poznata priča. Ko je nju doveo, pitala je debeljuškasta žena svog supruga. Suprug je gladio bradu i napravio se da ne čuje. Ima stvari koje se sasvim prodorno čuju, udare kao grom, jako, bučno, a onda, to ćeš videti prvo po položaju ramena, deluje kao da je nešto pored čoveka palo, pa on malo savije ramena na gore, kratkotrajni trzaj, a onda se zauzme neka poza. Juče su razni raznima, a i sutra će, čestitali Božić i Novu godinu, a stara gospođa sa zlatnom kosom, koja uvek akcentuje svaku priču sa ”moj zet skija a svoju ženu, vidite, nije naučio da skija” je rekla takođe, a zapravo je čitavog života bila komunista. Poza ima raznih. Odjednom oživljeni likovi postepeno ili ubrzano gube smislenost jer imaju varijabilno trajanje, a pored toga i sjajan sluh, ne za pesmu, razume se. Ovde će se metaforičkim cementom zalepiti nekakav okrajak, jer se neki kraj ipak mora staviti, samo na kratko, da se malo stvrdne: ako laž ima kratke nožice, poza, maskirana bliznakinja, ima još i duge ušice. Stara gospođa zlatne kose, poznata kao ”bouna note” ili u mladosti izvesna kao nikad-više, sad ispraća goste i pravi nekakve grimase tako da linija usnica pokazuje treperavu krivulju na gore. Gospođa ”buona note” ne drži buriće na terasi, a ipak je uspela da napravi kiseli osmeh.
Advertisements

One response to “O poziranju

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s