Salon

Poput čekaonice
gde mizerija neokrečenih zidova
tera na stidljivost.

Stolice neudobne,
Čaj dobar.

Svi za jednim stolom,
k’o na prazniku.

Tamo gde nesto steže, na
socijalizaciju upućuje.

I sasvim nehotice, postadoh šef stola u remiju.

Te žene, oko mene, na mnoga dodvoravanja
navikle.

Jedna oslovljava svaku drugu sa: pičko
a mene pita: može jedno kafico?
jako draga žena.
ona mi se najviše svidela.

Muškarci
pili,
kartali,
čitali
besedili.
osetljivi na lepotu
to je jasno.
pa tuga zbog statusa ili godina
na tren izbije.

Gospođa kaže:
O čemu ovi muškarci toliko seru.
O politici, jebem ga?
(I otegne po mađarski.)

I kako misliti o ovakvoj sreći
(kad si, recimo, u mraku
prirodno da svetlo zasmeta)
geometrija svetlosti ima
posebne zakonitosti.
i to je deo mene
tako kažu,
to što tako pričam.

i shvatim opet
da je sve bilo na pravom mestu,
u pravo vreme
i da svako moje iskustvo ima prizvuk trajanja.

I ne pitam se šta koga raduje.
Ali dobro je reći šta koga boli.

Sedim za stolom
igram karte, a gospođa drugoj kaže:
igraš mila, bićeš jebana ako svršiš.

Neko prođe i kaže:
što ti lepo igraš karte.

Verbalna podrška je jako važna.
I svaka druga.

I budem svemu na tren bliža.

Gospođa bi rekla:
svaka muva na veće govno leti.
Šta to znači?
Druga bi rekla:
radost u kući.

(2009.)

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s