Meseci čitanja ili na okice ne vidim

Jedan ormar je ušao u dnevnu sobu pre mog rođenja.
Onda drugi, pa treći.
I onda su ušli dvosed i trosed u sličnoj boji, pa je došao sto. I tabure.
Bili su tu kada smo sestra i ja po prvi put videle zelenu gusenicu i vrištale tako da je ceo sprat mogao da nas čuje a sestra se oprezno probila do telefona i pozvala tatu da dođe sa posla i da nas spasi. Posle je trosed poklonjen zajedno sa dvosedom, pa sto, pa jedan ormar i vitrina. Išli smo nekoliko puta da ih posetimo. Već pri prvom susretu nije delovalo da imaju veze sa nama. Onda smo prešli u drugi stan, a dva ormara su završila u garaži. Pre nekih godina bilo je hitno da se neke knjige smeste odjednom i odmah, i otišla sam do garaže, uzela ormare i instalirala ih. Posle sam samo ubacivala knjige u jedan. Ništa nisam vadila ni čitala. I onda, kako u svakom mesecu krive noge bude, pa se negde sigurno zajebeš tako sam izvadila nekoliko knjiga.
Počelo je da bude još luđe, gore, počelo je da bude kao u mesecu leve noge a ne krive, kao kada pitaš nekoga kako je a ona te zapanjeno iz svog sveta pogleda pa kaže:
A je l’ znaš ti za Prudona?
A za Vološinova koji je bio možda sam Bahtin? 
Ne? Interesantno…. Sećam se dana kada ni ja nisam znala…
A ti belo gledaš.
Otprilike je počelo tako da se dešava. Rečenice iz knjiga su ulazile, ostajale po volji, u početku se nisam branila niti sam zauzimala gard, pustila sam da se dešava van mog htenja… Mislila sam nije prvi put, mislila sam tako treba, mora da se oseti tekst… I zagospodarili su mnome ti, neuhvatljivi tekstovi, hipertekstovi da kažeš, i onda… ponovo otvorim jednu pročitanu knjigu… ništa se ne dešava, ništa mi nije poznato… to je bilo čudno.
…..
Zatim sam sanjala jedan jako čudan san…. na kraju sna sam van grada, koji je sav na obali, ležeći gledam mesec, pun mesec, a onda do njega još jedan pun mesec, dva meseca blizanca… veliki kao kada ih gledaš teleskopom.  (Đ. je možda rešio kraj sna rekavši da će doneti najnoviji roman Murakamija 1q84 ili 1984 (u njegovoj priči su dva meseca). Možda je rešio zagonetku koju treba da razumem, ali meni sad nije do čitanja.)
…..
Potom sam napisala te čudne rečenice što su kolale mnome na papir… delovalo mi je da neko iz mene piše, a ne sama ja… i onda… kao da je kiša dugo padala i isprala misli… ostalo je telo puno umora… i zaspala sam… Pišem pomalo bunovna… ne znam da li je išta od ovoga jasno, ne umem tačno da kažem šta se desilo, znam da se desilo, i znam šta se desilo…
…..
U međuvremu su zvali iz svih stranaka, zvali su i svi proizvođači ”dormeo” jastuka i još nekih ”opuštenih” firmi… Baš kad mi se slošavalo od dizanja slušalice, čulo se zvono na vratima. Otvorim a ispred mene Staljin sa ćatom.
Idete li na izbore– pita Staljin.
Ne znam.
Teska dilema?
Ne. Imam druge stvari na umu.
Koliko članova broji domaćinstvo, dva, tri, četiri?
Da.
Hm… Dobro, prezime.
Eh, sad… neka bude inkognito.
Inkognito– kaže ćata i tefteri.
Da, pravite se da me niste videli, i da ništa niste čuli.
A jesu komšije tu– rešen je Staljin da ispita šta može do kraja.
Moguće. Doviđenja.
Što bi rekao Julian Smith: Don’t you ever interrupt me while I’m reading a book.
Uglavnom, vidim da se svašta čudno dešava i da je svet preko svake mere bezobrazan.
Da se vratim na knjige. Kada sam prvi put videla knjige delovale su savim u redu. Kada sam ih po drugi put otvorila, ništa nije bilo jasno. Nešto se desilo u ormaru.
I pošto je gnjavaža mog mentalnog sistema predugo trajala, i mozak mi ostao ispran, rešila sam da one čitane knjige uništim, a kada sam skupila dovoljno snage, otišla sam do ormara, koji je stariji od mene, i sve sam ostale knjige izvadila, stavila na terasu da se provetre, a ormar sam čekićem razvalila i odnela u podrum.
(Trenutno mi gori na leđima kineski flaster).Nemam sad snage da unosim knjige, vetar pomalo duva, možda neku odnese… Ne znam kada ću proveravati da li su knjige ostale iste kao pri kupovini, ili kao pri poslednjem čitanju, sada mi čitanje deluje tako daleko… Da, desilo se i da je daljina u odnosu na ono juče veća.
I muče me neka čudna pitanja:
Da li jedan hodnik da presvučem tamom ili da tamu iznad njega stavim pa da bude taman.  Koliko nečega može odjednom da ode? I sve tako nešto da te bog sačuva.
“Preserve me, O God, for in You I put my trust.”  (Psalm 16:1)
Evo, neko je sumnjao da se po čudnim adresama s knjigama svašta dešava.
A knjige u ormarima, sve onako sa upaljenom lampom i uključenom kamerom, niko ne sme da snima…
Ako ti slučajno zapadne neka knjiga iz nekog zatvorenog ormara razmisli dvaput šta na kocku stavljaš. Nemoj posle da bude nije mi niko ništa rekao. A sad, izvini, moram još malo da spavam.

Advertisements

2 responses to “Meseci čitanja ili na okice ne vidim

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s