Praznici

Ne tako davno mesec bio paučinast. Svetao a oblaci se tako nekako razredili da nisam u trenutku znala da li je to krvotok meseca, al’ opet, nije do sad pokazivao zapaljenje vena ili neku bolest. I onda zaključim da i oblaci kada prođu nebom, ostave za sobom neku prašinu. A to liči na paučinu, kad ti kažem. Samo se o tome ne priča mnogo i ne slavi se, što je opet, malo čudno.
Ne tako davno bio jedan Šopenhauer koji je svirao u um! U um!
I voleo Vede, Budizam, mačke. Nije voleo Hegela, žene, pse.
I kad smo se družili, pokušavala sam da ga ubedim da ne bude toliki pesimista kada su žene u pitanju,
a on je mene ubeđivao da ne treba toliko da se vezujem za Platona (nemam pojma kako je to zaključio), i ako već razmišljam o prolaznosti da nije dovoljno to što čitam Heraklita već i Kanta treba. Pomnije! (Nije nam odnos bio toliko ambivalentan, kako se može pomisliti)… Zadnji put smo se sreli u Gradskoj biblioteci gde sam ga ostavila u društvu Froma, kada je najavio: ”Ono o čemu ćemo debatovati jeste svet kao volja i predstava”, i odmah je dodao ” zapravo, reč je samo o jednoj misli.” Dakle, nadugačko objašnjenje je sledilo, a ja sam se setila da je to dan kada se stvari čudno izdužuju i dvaput dužim, nego obično, koracima sam izašla iz hola.
Ne tako davno praznovao se, prema slovenskoj mitologiji (plemena trećeg migracionog talasa), dan kratkih pozdrava, a danas na isti datum je sasvim u redu da se svima koje znaš na kratko javiš i spustiš slušalicu. Inače, tajno se priča po zemlji, da je ranije zevanje bilo znak pozdravljanja, (najkraći oblik!) i da iz tog razloga nesvesno zevnemo odmah nakon što neko prvi zevne. Šteta što se ne praznuje bar jedan dan pozdravnog zevanja.
Ne tako davno slavio se i dan vetrova (15. jun) i tom prilikom su se mnogi žalili da im je čelo mokro jer se šiške nisu pomerale a vetrovi su pirovali kako slavljenicima već dolikuje. A već je postalo uobičajeno da se svima na ovaj dan poželi da trče kao vetar (mislim da bi Virilio na ovom mestu značajno kašljucnuo).
Ne tako davno sam bila u oblacima i mislila kakva bi sreća bila putovati u prozirnom avionu. Ali takvom da, po želji, ne vidiš ni onog pored sebe, ukoliko, recimo naklapa pa ne možeš ni da se nagledaš oblaka ako ih jako voliš. I predlažem da taj dan nema ime, već da bude svakodnevan.I ne baš tako davno, već evo, koliko danas odem na krov i vidim jedno ostrvo, koje u mraku sija, a aviona kao svitaca ima. Po danu oblaka malo a aviona i helikoptera, tada, ima kao i ptica.
Pored signalnih odašiljača obično sednem i emitujem radost. I onda slušam kako to bruji

sreća, ples, bajka,
sloboda, igra, pesma.

Vićaaa

Onda se spustim sa tog veselog krova i igramo se najozbiljnije i iz petnih žila radosno, dok nas snaga drži, jer tetkica mora da bude vrlo ozbiljan drug u igri. I mislim da treba da postoji dan tetkica i sestrića kada bi bilo zgodno da ih se odvede pored okeana ili mora, gde će u pesku da prave gradove i neka čuda i da ih rasturaju nogama vrišteći od sreće. Ili da samo spavaju i da ih u snu drugi hrane. I tako taj jedan dan. A onda ide sledeći praznik.

 

 

Advertisements

One response to “Praznici

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s